Anarhijata i sekojdnevieto

Pozdrav.

Ona sto moze da se primeti niz anarhistickite internet domeni e
zagrizuvacko i obeshrabruva.
Imame rasfrlanje so mnogu frazi na koi ne im se znae tocnoto znacenje, intelektualen overload i nemanje jasna pretstava kako bi izgledala anarhijata koga utre bi se razbudile bez drzava. Tuka e i demonot na podelbata. Podelbata na ionaka skromniot broj anarhisti vo svetot poprima smesni razmeri. Se navleguva vo bizarnost so elementi kako anarho-kapitalizam (bez drzava ama so kapitalizam koj vo osnova ne
bil eksploatatorski) anarho-fasizam (bez drzava ama so privatni vojski i policii) anarho-primitivizam (vrakanje vo kameno vreme) anarho-feminizam (site mazite se krivi) i slicno.
Drug demon koj gi maci anarhistite e fenomenot poznat kako 'wishful thinking' : 'Pa da jas vo celost sum na milost i nemilost na drzavata, ama kolku bi bilo prekrasno site da sme ednakvi', 'Ah, da mozea site da svatat kolku ke e ubavo vo anarhija'.
Insistiranjeto na retardirani idei od tipot 'revolucijata e avtoritarna, anarhija ke dojde sama po sebe koga lugeto duhovno ke evoluiraat' e isto taka intersen fenomen. Iskrenosta pred samiot sebe bi trebalo da e odlika na anarhistite. Priznavanje na sopstveniot kukavicluk koj ni veli 'ako drzavata vozvrati ke boli' bi bilo korisno, a ne frazi koi im se simpaticni na naseto ego.
Svetot ne pocnal vcera imame okolu 7000 godini civilizacija, ako svesta evoluirase ke bevme vo anarhija dosega. No mal pogled na denesniov svet ja frla na otpad idejata za spontana evolucija na svesta. Nema nikakvi naznaki deka nema da pominat uste 7000 godini vo iscekuvanje na svesta na 'sirokite narodni masi' i 'rabotnickata klasa' (dve od omilenite frazi) da dostignat nivo koe go ocekuvame.
Za da se javi svest treba sloboda-anarhija koja ne se javuva pod eksploatacija.

Druga zabluda e deka so porastot na standardot na zivot i socijalnata sigurnost lugeto stanuvaat svesni!? Praksata povtorno ja eliminira ovaa pretpostavka. Socijalno najbogatite i stabilni mesta kako Skandinavija,Beneluks i Japonija se voedno i mesta na najgolema drzavna kontrola vrz zivotot na poedinecot. Mesta kade za vozenje velosiped e potrebna dozvola od drzavata, kade ima poveke nadzorni kameri od luge, kade sekoe dete koe e malku poagresivno go prakaat na psiholog i go tovat so ritalin, kade sto polovina zivot se trosi na obrazovanie a polovina na rabota. Zatoa ima nekakva kompenzacija
relativna socijalna sigurnost,bezbednost i mnogu, mnogu igracki za vozrasni. Prasanjeto kakva e sansata vo ovie mesta da se pojavi teritorija pod anarhija e tazno. Toj sto imal prilika da gi poseti vakvite zemji ili barem da komunicira znae deka nema pogolemi fanatici na etatizmot.

Socijalno najsiromasnite mesta se mesta kade ima otvorena borba protiv drzavata i kade ne se veruva veke na drzavata kako koncept. Ne od ideoloski principi tuku po princip na gol opstanok. Chiapas, Somalia, Bougainville, Saharawi, Tokelau, delovi od Algeria, Nigeria, South Africa, Patagonia se mesta kade drzavata ne postoi ili postoi samo vo umovite na vladite vo egzil ili vlasta koja kontrolitra dve ulici vo 'glavniot' grad.

Ona sto na licen plan retko koj si go priznava na samiot sebe e toa sto borbata e opasna, mozat da padnat i zrtvi, drzavata e silna, moznostite za udoben zivot se namaleni na minimum i drugi problemi povrzani so aktivna borba.

Kolku od nas bi odbile drzavna raboticka, sigurna plata i penzija?
Kolku od nas bi dale licen primer sto e toa anarhija?
Koj e spremen da se lisi od licnite zadovolstva?
Koj e spremen za zatvor?
Koj e spremen na bolka?
Kolku od vasiot licen zivot e pod vasa kontrola?
Kolu pati nedelno zborot moram se pojavuva vo vasiot recnik?
Moram na skolo, moram na fakultet, moram na rabota, moram da baram rabota, moram ova i ona...
Dali vasiot odgovor e deka navedenive raboti ete 'moraat' da se pravat?
Kade bi ziveele koga bi imale izbor? Skandinavija, Beneluks, Japonija ili Chiapas, Somalia, Bougainville, Saharawi, Tokelau.
Kolku od nas bi ja zaboravile anarhijata koga bi imale sansa da ziveat vo Danska na primer?
Odgovorite na ovie prasanja gi delat anarhistite od liberalite. Durruti od Chomski.

Ako anarhizmot sluzi za zadovoluvanje na egoto na liberalno nastroeni mladi luge togas negovata misija e ispolneta i nema sto da se rasprava ponatamu. Liberalen, progresiven, otvoren, duhoven i neobicen moze da se bide i vo kapitalizam, fasizam, feudalizam, komunizam i socijalizam. Ama ne moze da se bide i sloboden.

Sloboda! Anarhija - situacija vo koja sekoj bi mozel sam da si ja opredeli svojata sudbina, vo koja denot ti pripaga tebe i ti resavas kako ke go upotrebis vremeto od koe se sostoi zivotot. Ona sto site represivni sistemi go odzemaat e vreme. A zivotot (osven za vernicite) pred se e vreme. Tie 60-70-80 godini koi gi imame za nas. I tolku! Ova e osnovnata razlika megju anarhijata-slobodata i etatizmot.

Pokorisno od citanje na Kropotkin bi bilo da se zastane pred ogledalo i de odgovori sto navistina sakame od zivotot. Borba za promena na postoeckiot smrtonosen sistem na vrednosti, so site posledici koi borbata gi nosi, so site otkazuvanja i stradanja bez garancija za eventualen uspeh ili udoben zivot na samo-zadovolen liberal koj bil tolku ponapreden od drugite, slusal pank, nosel irokez, bil golem alternativec, tinejdzerski buntovnik koj gi nerviral mama, tato, rodninite i komsiite, poddrzuval sekakvi malcinski prava i ostarel vo drzavata koja navodno tolku ja preziral. Slucaite so site t.n. seeset-osmasi, generacijata na studentski otpor kon establismentot e poucna. Istaknatite faci od toa vreme Daniel Cohn-Bendit, Jerry Rubin, Joschka Fischer i stotici drugi sega se na platniot spisok na drzavata i si ziveat sosema udoben zivot. Gordi na sebesi so svojata nekogasna avangardnost, podzdrignuvaat vo luksuznite restorani kade za edna vecer trosat tolku kolku sto eden siromasen zitel na tretiot svet zarabotuva za
edna godina.

RAVACHOL

Eve edno razmisluvanje od anarhist od Srbija, covek koj se razocaral od anarhizmot, makar sto go imase pred nekoe vreme na amerikanski anarhisticki forum. Ima sto da se nauci od tekstot iako prerano se otkazal covekot...

------------------------

Pokret ne postoji, vec grupe i pojedinci koji pokusavaju da stvore situaciju za razvoj pokreta, tako da se povlacim iz toga.

Od sada anarhizmom mogu da se bavim samo kao hobijem odnosno kao za mene najlepsom idejom u istoriji ljudske misli o nacinu drustvenog organizovanja. Eventualno citanje literature u slobodno vreme, kao hobi, i nista vise od toga. To povlaci za sobom i prestanak verbalne i svake druge borbe protiv politicke (i druge) elite i uklapanje u postojeci sistem jer zelim da izgradim normalan zivot, bas kao sto to rade i drugi. Trenutno sam vec dva dana bez hrane, a zbog satelita koji me prate vec vise godina ne mogu da dodjem do novca tj. normalnog ekonomskog zivota. Nadam se da cu ih se otarasiti time sto prestajem da se zanimam za javan zivot, za opste dobro tj. od sada gledam samo sebe. Osim toga, dojadilo mi je da gledam kako drugi grade svoje zivote u postojecem sistemu dok mnogi drugi ostanu ili upadnu u jos goru situaciju. Vreme je da i ja mislim na sebe. U kritici koja sledi ce se videti moje misljenje o sadasnjem stanju u vezi anarhista, tako da je jasno da nece skoro doci do ostvarenja anarhizma a ja do tada nemam nameru da crkavam od gladi. Dodao bih samo da je sramota kakvi idioti sebe nazivaju levicarima ili anarhistima, da u anarhizmu ne postoji 101 pravac vec da svaka dzudza sebe naziva anarhistom pa se stvara konfuzija (nije svaki anti-kapitalista ujedno anarhista)... Da ne duzim, najkrace: posto se povlacim zelim da objavim svoju kritiku, ujedno je to i moje vidjenje preseka danasnje situacije, a cilj objavljivanja je i pomeranje satelita tj. ostvarenje normalnog zivota. U skladu sa tim, ovo sto je do sada objavljeno je poslednje sto sam rekao o svemu tome (bezveze je da se postavlja pa pomera nesto sa sajtova, tako da necu traziti od admina da ukloni text, znaci zbog ozbiljnosti stvaranja sajta), tako da me vise nece biti ni u adminima beogradske indimedije niti na Kontrapunktu. Sto se mene tice, drzava je pobedila, konkretno jer nema uzajamne pomoci dok represija traje sto ima za posledicu da svako juri za sopstvenim prezivljavanjem. Adios.

ANARHISTI I ANARHIZAM

Posto anarhizam kao pokret postoji vec vek i po, i posto ga smatram predivnom idejom koja je u interesu drustva/svih a ne samo pojedinaca, zelim da napravim neki presek, ne razvoja ideje vec razvoja pokreta koji umnogome zavisi od ponasanja/delovanja i nacina razmisljanja ljudi a ne od vrednosti same ideje. Moje licno misljenje je da je danas anarhisticki pokret slabiji nego ikada odnosno da je u proslosti imao mnogo vise uspeha kod ljudi. Uglavnom se smatra da je drzavna represija uzrok marginalizacije, desetkovanja pomenutog pokreta ali moje misljenje je da su takvom stanju dosta doprineli sami anarhisti i anarhistkinje. Ono na sta niko ne ukazuje ili mozda o cemu ne razmislja, usled poznavanja i izbegavanja kritike svojih prijatelja, jesu sami anarhisti, njihov nacin razmisljanja i delovanja. Kod vecine se sve svodi na uklapanje u pravila zajednice/grupe kojoj pripadaju pa makar ta pravila nemala veze sa anarhizmom odnosno pravednim drustvom. Zato zelim da ukazem na neke stvari, kako u Srbiji tako i u Nemackoj, unutar anarhistickog pokreta.

Sto se tice Srbije, nema mnogo pobornika i pobornica anarhizma, svi se medjusobno poznaju, i osim sto nemaju sredstva, odlikuju ih lokalni sukobi zasnovani na licnim netrpeljivostima odnosno konfliktima. Rezultat toga je, osim netrpeljivosti, da svako radi svoje zasebne projekte, bez udruzivanja sa drugima. Ima i raznih zalutalih koji sebi zakace pridev anarhista ali sa takvim drustvom nemaju veze.
Ogromna greska je to sto usled osecaja pripadnosti nekoj grupi mnogi pokusavaju samo da se uklope tj. svi razmisljaju na istovetan nacin ("imaju iste potrebe"). Izuzeci naravno uvek postoje ali pricam o vecini, kako ja vidim njihovo ponasanje. Znaci ono sto je po meni pogresno je da individue ne odredjuju svoj nacin borbe i ciljeve na osnovu ideje vec na osnovu prijateljstva sa nekim. Tako da umesto da potrebe individua usmeravaju rad grupe, rezultat je da pojedinac kreira potrebe i rad grupe. To je obicno pojedinac koji je najupuceniji u ideju ili je najaktivniji, sto nije opravdanje da ga drugi samo slusaju kao da nemaju svoju glavu. Posledica je da vecina ne razmislja o nekoj analizi vec su tu samo zbog druzenja. Zato i izgleda uvek da su pojedinci lideri jer drugi samo slusaju sta ovi kazu. Ove druge vidim kao privremene anarhiste/kinje i aktiviste/kinje, koji ce biti pobornici/ce takve ideje dok se druze sa takvim ljudima. Neko ostaje duze u nekoj grupaciji, neko krace, ali traje samo dok traje druzenje. Osim toga, dolazi do izvrtanja metoda i ciljeva drugih ljudi da bi se po njima pljuvalo, bez neke argumentovane analize, tako da borba izmedju pojedinaca dovodi do nesaradnje izmedju grupa. Pojedinci pokusavaju preko aktivizma na osnovu prijateljstva da stvore lojalne prijatelje odnosno da sprece kritiku a pogotovo javnu. Bez ulazenja u filozofiranje zasto je nekima potrebna uvek podrska a nikad kritika, ja smatram da tamo gde nema unutrasnje kritike vec samo kritike prema svetu, stvorice se autoritarni sistem odnosno liderstvo i zadovoljstvo/sreca pripadnoscu odredjenoj zajednici. Ono sto je takodje veoma bitno, jeste to da kad iskrsne neki problem apsolutno niko ga ne resava na anarhisticki nacin. Mozda je uzrok tome bas pomenuta netrpeljivost odnosno i nije moguce u ovakvim odnosima resavati probleme na a-nacin. Radije se ogovaranjem iza ledja uvek stvaraju jos veci problemi. Ja verujem da se na takav nacin ne moze ni siriti ideja a kamoli ostvariti anarhizam. Zato se i ne moze kriviti samo drzava za neuspeh. Pri tom treba imati odgovornost i priznati sebi da svako produzavanje postojeceg stanja i neostvarenje anarhizma produzava agoniju ljudi za koju ocigledno nije odgovorna samo razna elita. Ipak odgovornost nedostaje jer se uvek prebacuje na druge a o egoizmu koji takodje dovodi do takvog stanja moze naveliko da se pise. Zato bih citirao jednu recenicu: "Ja sam solidaran sa svima, da li to znaci da treba da pustim da stvari idu svojim tokom?" U prevodu, svako gleda samo sebe, eventualno se koristi losa situacija drugih za protest protiv vlasti, konkretne pomoci nema niti ima osecanja za ljudska bica. Ideja koja je lisena ljubavi prema ljudskim bicima (ne samo prema krvnom srodstvu i prema partnerima) ne moze biti anarhisticka. Zloupotrebe pojedinaca i ne bi bile bitne da drugi nisu povodljivi tj. da nisu bitnije prijateljske preporuke: nema proveravanja vec verovanje ili uklapanje u "sveta pravila" zajednice/grupe kojoj pojedinac/ka pripada. Bio bi dugacak niz nabrajanja primera egoizma i stvaranja boljeg sveta samo za sebe umesto za sve, kako obicno glase parole.

Egoizam je na nivou i na Istoku i na Zapadu, sto me podseca na jednu recenicu: Bices razocaran kad odes na Zapad i vidis da ipak svaka a-grupa ima vodju; rece mi odavno jedna marksistkinja.

Sto se tice Zapada (konkretno Nemacke), tacno je da sam razocaran onim sto sam video jer mi to ukazuje da necemo skoro doziveti slobodu za koju se borimo, cak sta vise, pojedini anarhisti/kinje ce nadrljati jer nece moci da cekaju kao sto to mogu oni koji imaju normalniji zivot. U Nemackoj veci osecaj za ljudska bica imaju oni koji nisu anarhisti (nazivaju sebe anti-dogmatski levicari) i koji saradjuju i sa reformistima ali cak i sa crkvama kada se mora pomoci ljudima (na primer pri sakrivanju ilegalaca). Anarhisti su totalno pali u teoriju ili u egoizam tako da ljudi mogu da crknu pred njihovim vratima, nece im smetati. Pri tom su anarhisti u Nemackoj veoma sujetni i za kritiku nema mesta. Doduse, pomoc medju ljudima postoji ali samo ako si "pripadnik familije" (njihov covek), kao i na bazi seksa, ako ga nemas sa njima, nije ih briga sta ce se desiti sa tobom. Iznenadjujuce, posto vecina ljudi na Istoku nema prilike da toliko upraznjavaju sex kao osobe sa Zapada, ali i pored toga, izgleda da se sve svodi na sex na Zapadu. To mi se desilo i pre 5 godina u Svajcarskoj, tada sa devojkama koje nisu anarhistkinje, ali sada vidim da je tako i u Nemackoj kad su u pitanju anarhistkinje (pa i druge zenske osobe). Zato je jos uvek uzaludno sto je Kropotkin pre toliko godina ukazivao da je medjusobna pomoc prirodan instinkt koji postoji i kod zivotinja, cak medju razlicitim vrstama, pa samim tim i kod coveka. Ipak, ljudi ne pokusavaju da realizuju ono sto procitaju, ako su uopste nesto od njega procitali, a treba dodati i cinjenicu da drzava utice na ljude i unistava osecaj za medjusobnu pomoc. Zivotinje mogu biti telesno zatvorene ali se ne mogu unistiti njihovi instinkti, dok se na coveka moze uticati ne samo telesno vec i povodom nacina njegovog razmisljanja. Vec nekoliko decenija na Zapadu preovladava trend trcanja za karijerom i novcem, uz usamljenicki zivot odnosno kontakt sa drugima imaju kad im zatreba seks, na jedno vece. Tako su ljudi razjedinjeni i mnogo se teze povezuju radi borbe protiv vlasti, radi organizovanja strajka, itd. Vlast im je dala dovoljno novca da sami uzivaju u materijalnim stvarima, skolovala ih da budu pacifisti, forsirana je kultura gde im je neko potreban samo na jedno vece, tako da je vlast uspela da ostvari svoje ciljeve. Sto se tice anarhista i anarhistkinja sve ovo vazi za njih. Potpali su pod ovakav uticaj. Zato preporucujem ljudima da na Zapad dodju sa papirima i novcem, jer ce ljudima na Zapadu biti lakse i lepse kad ne moraju nikom da pomazu. Sto se tice pomaganja, mogu da zakljucim da je i crkva bolja od anarhista jer ona pored toga sto exploatise ljude bar i pomaze dok anarhisti samo iskoriscavaju ljude za svoje politicke ciljeve (protest protiv vlasti) ali im ne pada na pamet da pomognu.

Sto se tice skvotova, oni u Nemackoj ne postoje. Opet sve u skladu sa trendom, niko i ne pomislja na skvotiranje jer odmah usledi recenica: "Nema sanse, doci ce policija". Ako zapitas 100 ljudi, dobices 100 istih odgovora (to je opet uklapanje odnosno trend). Iako imaju potrebe za svojim alternativnim centrima ali su, umesto kao prethodne generacije koje su izabrale sukobe sa policijom, resili da uzimaju ogromne kredite od banaka ne bi li kupili kuce/zgrade koje ce im posluziti u tu svrhu. Kuce su od 200 hiljada pa do 600 hiljada evra i otplacuju se na tridesetak godina. Postavio bih pitanje, za sta se daje toliki novac? Za alternativni centar koji ce sluziti grupi od 30 ljudi za zivot plus eventualno nekim organizacijama/grupama za sastanke. Posto je u Srbiji radio stanica sa profi studiom 30 hiljada evra, novcem samo za jednu skuplju kucu u Berlinu mogle bi se u Srbiji otvoriti 20 profi anarhisticke radio stanice, cime bi se pokrila cela Srbija (ne znam koliko kostaju TV stanice odnosno oprema a one bi imale jos veci efekat). Umesto stvaranja medija po Nemackoj, ide se na stvaranje istovetnih alternativnih centara, u koje "obicni" ljudi ne zalaze, a koji sluze grupama od po 30 ljudi za njihov "alternativni" zivot odnosno zajednicki zivot uz neke aktivnosti. Neminovna posledica je zamrzavanje ideje: Uvek ista desavanja za iste grupacije, bez pokusavanja sirenja ideje na druge ljude. Samozadovoljstvo svojim life-style aktivizmom. Pri tom je pitanje koliko uopste oni koji zive u takvim centrima imaju dodira sa anarhizmom. Zanima ih zajednicki zivot sa drugima koji su istovetnog izgleda i shvatanja, zezanje i pijancenje tj. druzenje, i to je to. Da bi neko dobio mesto za spavanje na takvim mestima (a ima mesta unutra) mora biti preporucen. Ja sam licno alergican na preporuke jer me podseca na kapitalizam u kome deca bogatih imaju preporuke tj. privilegije u odnosu na siromasne. Za kraj zelim da napomenem da do sada nisam sreo "anarhisticku" zajednicu koja ne pokusava da gura pojedince u situaciju da budu isti kao svi ostali u zajednici, ako ne po izgledu onda bar po nacinu razmisljanja. U prevodu: "Sloboda postoji samo deklarativno".

Tako da moram da donesem zakljucak da se mnogi deklarisu kao anarhisti i nose takve parole ali u njihovom ponasanju i razmisljanju nema ni traga od anarhizma. Zato se i ne moze reci da je samo represija uzrok stagnacije pokreta. Agonija pola planete ce se nastaviti i ne preostaje ljudima nista drugo nego ono sto narod kaze: "U se i u svoje kljuse"...

RebelMouse